Компликована економска ситуација и избори отворени за радикалне политичке заокрете су њихови задњи састојци који, ако су повезани, заједно представљају веома значајан ризик за друштвену стабилност нација. На крају латиноамеричке „златне деценије”, са генерализацијом цена материјала од 2015. године, претпостављен је талас социјалних протеста и извесних изборних трзавица у неколико земаља у наредним годинама. Ситуација је преовладала са пандемијом и мрзео је што се регион суочио са постпандемијским контекстом који је био мање позитиван од очекиваног.
Ово последње је упозорио Међународни монетарни фонд (ММФ), који је управо уверио да „снажан опоравак Латинске Америке губи замах и да је потребна реформа
учините то очигледним." Ово погоршање економских прогноза за регион – нижа прогноза раста, већа инфлација и забрињавајући дуг – дешава се на почетку изборног циклуса који се одржава у неколико земаља између 2021. и 2024. године. „С обзиром на тесан изборни календар који је пред нама, социјални немири и даље представљају озбиљан ризик и питање неједнакости треба да се позабави“, каже ММФ.
глас незадовољства
Прошлогодишњи тријумф екстремних политичких опција у Перуу и Чилеу има много везе са гласањем незадовољства типичним за ситуације депресијације куповне моћи и повећања неједнакости. Избори протеклог викенда у првом кругу у Костарики и они који су заказани за неколико месеци у Колумбији, а затим и у Бразилу могу донети промене владе изазване изгласавањем казне, посебно у високо политички поларизованим друштвима: Костарика је мање.
Оно са чиме се регион суочава, у сваком случају, јесте период инфлације и потребе за структурним реформама и резовима потрошње са којима није јасно како ће владе моћи да се носе. То је истакао и ММФ када је смањио прогнозе раста регионалне економије за ову годину: прошлог октобра је прогнозирао раст БДП-а од 2022% у 3. години, али је сада снизио раст на 2,4%. Са своје стране, Економски комитет УН-а за Латинску Америку и Карибе (ЕЦЛАЦ) предвиђа повећање од 2,1%. Будући да је то континент економија у успону, то је мањи проценат него што је потребно за друштвено-економски напредак; губитак одговара Јужној Америци, са прогнозом повећања од само 1,4% (4,5% у случају Централне Америке, према Цепалу).
Услед повећања јавне потрошње изазване пандемијом (2020. је износила 24,7% у региону, у поређењу са 14,7% 2012. године), владе су оствариле висок дефицит (6,9% 2020.) и значајно се задужиле (јавност дуг је у 2020. години достигао 71%, када је пре пандемије стабилизован око 50%) и
Ако трећина послова изгубљених у 2020. још није била враћена 2021. године, а остаје да се види како ће се запошљавање развијати ове године.
Инфлација и друштвена нестабилност
Што се тиче инфлације, њена стопа је била 6,4% у 2021. (не укључујући Венецуелу или Аргентину, са превисоком инфлацијом), али је у 5 великих економија (Бразил, Мексико, Колумбија, Чиле и Перу) достигла 8,3%. за петнаест година, изнад оног на другим тржиштима у развоју (такође ако се узме у обзир само основна).
ММФ сматра да је, како у Латинској Америци, тако иу остатку света, пораст инфлације привремен и да су „дугорочна инфлациона очекивања остала релативно добро усидрена“, уз реакцију централних банака већине америчких земаља. које су биле „брзе и одлучне” процедуре за подизање каматних стопа.
Нико, међутим, не прихвата чињеницу да је регион имао епизоде побегле инфлације која је, у неколико земаља, претрпела озбиљне друштвене конвулзије; последњи од тих тренутака догодио се пре само две деценије. Али чак и ако поново не западне у озбиљну инфлаторну спиралу, потреба за смањењем потрошње и прилагођавањем буџетских рачуна ради ублажавања спољног дуга може довести до развода између влада и грађана, генеришући нестабилност и политичку конфронтацију.
