ПРАТИТИ
Хуан Дијего је морао да сиђе са сцене у своја последња два позоришна пројекта - 'Мачка на врелом цинк крову' и 'Пуковник нема коме да му пише' - али, упркос својој филмској и телевизијској активности, никада није заборавио столови, који су му били колевка као глумца.
1957. године, када је имао само петнаест година, први пут је сањао на сцени. Три године касније, представа 'Чекајући Годоа' Семјуела Бекета навела је да људи почну да причају о младом глумцу из Бормухоса (Севиља).
Позоришни репертоар Хуана Дијега, са више од тридесет представа, је огроман. Од Емилија Ромера – његова прва представа у Мадриду била је „Приче из поподнева“ (1963), коју је режирао Хуан Гереро Замора – до Шекспира, Тенесија Вилијамса, Буеро Ваљеха и Ане Диосдадо.
Са мадридским драмским писцем одржавао је лични али и професионални однос. Учествовала је у свом дебитантском дугометражном филму, 'Олвида лос тамборес', делу премијерно изведеном у сада већ непостојећем позоришту Вале-Инклан у Мадриду, у режији Рамона Балестероса и Марије Хосе Алфонсо, Мерцедеса Сампијетра, пастора Серадора, Хуана Дијега, Емилија Гутијереза. Каба и Џејмс Вајт.
Хуан Дијего је премијерно извео два дела Антонија Буеро Ваљеха: 'Долазак богова' (Театро Лара, Мадрид, 1971), у режији Хосе Осуна и Кончита Веласко, Изабел Прадас, Лали Томеј, Јоланде Риос, Бетсабе Руиз, Лоле Лемос, Хуана Дијега. , Франсиско Пикер, Анхел Терон и Алфредо Иносенсио у глумачкој постави; и 'Ла детонацион' (Театро Беллас Артес, Мадрид, 1977), у режији Хозеа Тамаја, у којој је глумац играо Маријана Хосеа де Лару предводећи глумачку екипу која је такође укључивала Пабло Санз, Луис Ласала, Франсиско Мерино, Алфонсо Года, Мануел Перез Брун, Марио Кариљо, Хозе Хервас, Луис Гаспар, Гиљермо Кармона, Франсиско Портес, Фернандо Конде, Хулио Олер, Примитиво Рохас, Матијас Абрахам, Антонио Сото, Хуан Сантамарија, Хосе Марија Алварез, Луис Перезагва, Хозе Сирвентис, Хозе Сирвентис Марија Алварез и Лола Балагер.
Са Хозеом Тамајоом извео је класике као што су „Живот је сан“ (1976), Калдерона де ла Барке, и „Лос хорнс де дон Фриолера“ (1976), Вале-Инклана. Други класици који су били блиски његовом 'Перибанез и ел цомендадор де Оцана' (1976), Лопеа де Веге; 'Отвори очи' (1978), Ројас Зорила; 'Дон Хуан Тенорио' (1981), Хозеа Зориле; 'Иванов' (1983), Антона Чехова; 'Плауто' (1983), Аристофан; или 'Хиполито' (1995), Еурипида.
Запамћено је његово учешће у 'Ноћи рата у музеју Прадо' (1978), Рафаела Албертија, у ЦДН продукцији, као и у 'Процесу' (1979), Франца Кафке, у режији Мануела Гутијереза Арагона. Запажене су и премијере 'Петра Регалада' (1980), Антонија Гале; 'Пољубац жене паука' (1981), Мануел Пуиг; или 'Место које нас протерује' (1990), Цезара Ваљеха.
1998. премијерно је извео 'Читач сатима', Хозеа Санчиса Синистере; 2005. 'Ел пианиста', Мануела Васкеза Монталбана; и 2012. 'Ла ленгуа мадре', Хуана Хосеа Миласа, пре инкарнирања, већ увелико умањеног физички, протагониста 'Снови и визије краља Ричарда ИИИ' (2014), верзија Санчиса Синистере драме Вилијама Шекспира.
