Топлотни талас више није талас. То је топлота усађена у срж становника Мадрида. Сунце пуца на кожу. Ми ћелави, и поред качкета, патимо од прегревања сиве материје, и тако прође дан, недеља, месец... Како је лепа била она изрека о девет месеци зиме и три пакла. Сада су пакао остали и слажемо се са Сартром: други су термометри. Можда их има 38, али уређај чита 52, а психички смо заувек потопљени... Зима у Мадриду је пролеће. Ипак, упркос обореним стаблима, мојој маслини која је већ пупала кроз Монклоу, видео сам да Мадрид никада није био бољи него два дана после Филомене. Којих дана, 'дечаче', када се Монте де Абантос видело у даљини са правих линија Аргуеллеса, а ја сам ујаку Мигелу показао комином. У време када је сунце зашло на Западу и живот је имао свој смисао. Са Пелаезом не гутам лето. Има свој ваздух и у Ваљадолиду, око унце, кардиган је цењен. Овде се на унцу цени базен, црево од некога из јавне службе као у оној сцени са Кармен Маура у 'Закону жеље'. Не могу да поднесем лето. У овом веома цивилизованом Прајду који смо доживели, ја - и други - требало је да се купамо у једној од фонтана на Пасео дел Прадо. Колико год парада била европска и организована, фонтана ме је позвала са свог хидрауличког и митолошког аспекта. И хтео сам да се окупам и да кажем „ствар“ тако, у заветрини колоне. То више није критика врућине и сурсункорде. Оне су претпоставка. Замислите да имате Швеђанина на олимпијском тесту ходања, овде у Мадриду. Врућина је прави градоначелник Мадрида. Филомена, та снежна падавина која је имала укус пластике, унапред нам је надокнадила ове популистичке срамоте, јер је врућина популистичка. Потопим потиљак и међуножје чекајући, неоспорно, сагоревање. Кад стигну 'путиновска' зима и мрзлице, све ће имати диван укус. Да, када смо зими Дикенсова деца на ивици свеће. Са рукавицама са истуреним прстима и можда снежном мећавом у соларима Ваљекаса. Чисто вино Веласкез и Валдеморилло.
