Пријатељ Иранац у Јазду ми је пре четири године рекао: „Револуција у Ирану ће бити феминистичка или је неће бити“, а ја сам у чланку сакупила шта су ми жене рекле. Питале су се, на пример, како се може помоћи земљи а да се у њој не живи и истакли су рад феминисткиња у насељима великих градова (од којих су неки затворени). Иранци су, знали су, били главна осовина друштва и породице, али да се друштво не промени мало би се могло учинити. Активисти су позвали на политичко и друштвено учешће са квотама у влади и администрацији. „Знаш ли зашто су их тако брзо стрпали у затвор?“ рекла ми је у Ширазу, „јер нас се жене боје“. У садашњем контексту друштвене, политичке и екстремне економске кризе (и врховни вођа је пред смрћу), свака промена може бити напредак у положају жена и напредак у правима и слободама свих.
Хајде да видимо два писца да упознамо грчевити 1935. век и почетак 1967. Иранаца. Импресиван је престиж првог у земљи: писца и филмског ствараоца Форуфа Фаројзада (XNUMX-XNUMX), чија се комплетна дела могу прочитати у „Вечној ноћи“, у преводу Назанина Арманијан (Галло Нерон). Она је један од великих песника века. Живео под влашћу шаха Резе Пахлавија, чији режим прогони и погубљује прогресивне и марксистичке интелектуалце. Читање је један од великих сусрета са модерном поезијом. Нема иранског града који нема кафић са својим бројем. Његов живот и рад се боре против онога што се успоставља кроз представљање културолошки и сексуално забрањеног и директно одбацује породичне и друштвене норме. Представља центар модерне персијске књижевности у земљи која се може похвалити најуспешнијом песничком традицијом на свету.
Мариам Мадјиди АБЦ
Форугх Фарројзад се тек удала за Парвиза Схапура АБЦ
одлучите сами
Њен живот није био лак јер није лако жени када покушава сама да одлучи и одбрани своју креативност, поготово у тим годинама. Са 16 година оженио се Парвизом Шапуром, удаљеним рођаком и сатиричним песником, упркос свом оцу, изванредном читаоцу и непопустљивом војнику. У међувремену, одржава везу са Насером Ходајаром, пријатељем њеног мужа и издавача, чије сексуалне односе укључује у своју прву збирку песама, 'Цаутива'. Она је пионир (или прва) у земљи у слободном певању интимних фантазија и претварању жена у поетске субјекте. Више није потребно прикривати или апстрактну жељу, названу саму по себи, и репродуковати је са искреношћу и хитношћу за којом тела увек траже. Његови стихови потичу из традиционалне поезије, али представљају насилно застрашивање једноставним језиком. Његови неконвенционални портрети који крше правила и ослобађају се од давно додељених строгих кодова. 'Још једно рођење' (1964), његова најпознатија књига, опева рођење жене која осваја слободу.
После пет година брака, развела се, што чини само 4 одсто жена у Техерану. Сарађује у часопису Техеран у сликама и почиње да се обучава у „лирици слике“. Одмах се састаје са режисером Ебрахимом Голестаном, власником прве независне продукцијске куће у Ирану. Заједно снимају документарац 'А Фире' (1961), добитник бронзане медаље на Венецијанском фестивалу, прве међународне награде за иранског аутора, у редакцији песника. Године 1963. режирао је 'Ла цаса ес негра', који је наручила влада да објави рад колоније губаваца Бабадагхи у Табризу, и добио је прву награду на Фестивалу кратког филма у Оберхаузену. Шахови плачи су ганути на дан премијере. Крис Маркер је рекао да је то као 'иранска 'Земља без хлеба' [Буњуел]", у одавању почасти песникињи након њене преране смрти у аутобуској несрећи. „Кућа је црна“ постаје поље метафоре (метафоре персијске културе које треба критиковати на прикривен начин...). Губа представља празнину и инерцију који гутају Иранце под шаховим режимом. Гласноговорник је рецитовао песму написану за ту прилику: „Не дај звери душе грлица“.
Сасвим другачији случај је „Марк и лутка“ (2017), Мариам Мадјиди (1980), коју је уредила Минусцула и превела Палмира Феикас. Гонкурова награда за први роман и преведено 14 идиома, представили су у биографском кључу кретање савременог света кроз иранско изгнанство, сада француско. Подељен је на три дела или рођења (алудирајући на књигу Форрујзад). Први у Техерану; други, у Паризу; са шест година, када прати своје родитеље у бекству из Исламске Републике због комунистичких веза; а трећи, по његовом добровољном повратку као тинејџер. Могла би се читати скоро у складу са стриповима и графичким романима Марјане Сатрапи, родитеља комуниста и прогнаних у Европи, али друге друштвене класе, и филмског редитеља Џафара Панахија (тог чуда које је „Бели балон“), који глуми деца изнад протагониста. Па како добро познавати биоскоп од којег трпи у Ирану, када деца његових протагониста лакше измичу цензури и, признаје Маџиди, избором те перспективе избегава да се позиционира у политици.
Идентитет
Роман алудира на теме као што су напуштање матичне земље и изградња идентитета на пола пута између француског и персијског језика. Само наслови поглавља су већ прича: 'Како бити Персијанац'. 'Не говорим'. 'Ја не играм'. 'Желите ли Кхаиама?' 'Па, узми!' 'Како бити Француз'. 'Повратно путовање за живот'. 'Обриши једном очеве руке'. Мадјиди познаје културолошке разлике између две земље и протагониста то користи и са хумором. Према ономе што жели да постигне, приближава се стереотипима које обе културе замишљају о другој, а егзотика, оријентализам и колонијализам су разоткривени.
„Ваљам се у свом малом егзотичном свету, који ми је дао радостан понос. Понос што смо другачији. Али увек та журба, тај унутрашњи глас који ме подсећа да нисам све то, да се кријем иза маске, оног измишљеног изгнанства.” „Они мисле да је имати две културе у реду. Шта знаш?". Све са финим смислом за хумор и поетиком набијеном интензитетом. И код оба писца такође персијски врт као амблем: изгубљени рај, двориште и гаража, а пре свега освајање. Као што Фаројзад пише: „Сви знају / да смо ушли / у тихи и хладни сан Симурга / да смо пронашли истину у башти […]. Не ради се о застрашујућем шапату у мраку; Реч је о дану и отвореним прозорима / и свежем ваздуху./ и дому у коме горе предмети, бескорисни. / И о земљи, која је опет плодна, / и о рођењу, о развоју и о поносу”.
О АУТОРУ
ПАТРИЦИА АЛМАРЦЕГУИ
