Рат је стар колико и човечанство, али парадоксално, његово дивљаштво је увек било уоквирено законом. У средњем веку није било борби на свете дане, а у наше време конвенције забрањују, између осталог, хемијско оружје и дају права затвореницима; на неки начин рат је организовано дивљаштво. Али рат је једно, а варварство друго, што је довело до појма ратног злочина, нехуманог и нелегитимног преступа дивљаштва. Овај преступ, прелаз од рата до ратног злочина, постао је јасан 1916. године, масакром Јермена од стране Турака, несвакидашњим насиљем за које је морала бити створена нова реч: геноцид. Код геноцида се противници не убијају зато што се боре, већ због тога ко су: Јермени, Јевреји, Тутсији у Руанди, Босанци у Србији. А данас пред нашим очима Украјинце муче и убијају Руси само зато што су Украјинци. Сведочења која имамо су недвосмислена: заједничке гробнице, цивили са везаним рукама и убијени, собе за мучење. Да се разумемо: ништа не предиспонира руског војника а приори, јер је Рус, да хладнокрвно и масовно убија украјинске цивиле. Ови украјински злочини се не уклапају у класичну ратну стратегију, нити унапређују руску ствар. Нити постоји нешто у руској цивилизацији, у руском карактеру, што предиспонира да се из рата пређе у варварство. Слично, ништа у немачкој цивилизацији није наговестило да ће Немци на крају истребити Јевреје. У свим овим случајевима варварство није спонтано, оно не произилази из душе народа; организован је, структуриран и израчунат према његовим смерницама. У свим горе наведеним случајевима, у различитим околностима попут Немачке, Руанде, Јерменије или Украјине, налазимо заједничке тачке, механику варварства без посебне везе са једном или другом културом. Ова механика је савршено демонстрирана и анализирана током процеса против геноцида, посебно током суђења Адолфу Ајхману у Јерусалиму, 1961. године. Ово варварство се и даље заснива на два темеља: дехуманизацији жртава и бирократизацији џелата. Џелати су од својих претпостављених убеђени да нису. Ајхман је изјавио да је он извршилац, да је слушао наређења и да би, као озбиљан бирократа, било незамисливо да не поштује наређења. Дакле, његов злочин није био такав, већ обичан чин који је извршио обичан слуга, што је навело филозофкињу Хану Арент да измисли контроверзни концепт баналности зла. Али, ако пратимо Хану Арент, нико никада не би био крив, осим Адолфа Хитлера или Слободана Милошевића и Владимира Путина. С друге стране, судови попут оних у Нирнбергу, Хагу и Аруши нису пратили Арент: сада су, по закону, извршиоци веома криви, јер је њихова дужност да одбију да изврше варварска наређења. Ова јуриспруденција ће једног дана важити у Украјини: бирократизација убиства је суштинска за варварство, али није изговор. Други темељ овог варварства је дехуманизација жртава. Власти дају све од себе да негирају људскост другог, претварајући се да Јермени, Јевреји, Тутси, Украјинци више нису у потпуности људска бића за себе. Изгледају као мушкарци, али нису; Вође Хутуа су упоређивали Тутсије са бубашвабама, а нацисти су упоређивали Јевреје са монструозним животињама које сишу крв. Од тренутка када је други бубашваба или вампир, истребљење више није злочин, већ дело јавног здравља. Израз етничког чишћења, популаризован варварством Југославије, одражава ову дехуманизацију: убиство не само да није злочин, већ је легитимно, готово неопходно. У том смислу, потребно је чути зашто Путин третира Украјинце као неонацисте: они нису мушкарци, већ чудовишта која се морају искоренити. Тако он покреће механику варварства. Ја ћу приговорити да су масакри у Украјини само случајне последице борбе која се лоше завршава по агресора и да су Руси само варвари због дејства безвезе, панике, алкохола и дезертерства својих официра. Можда ови фактори доприносе варварству, али га не објашњавају. Сличност украјинских злочина – мучења, масовних гробница, погубљења цивила у ланцима – илуструје да је покушано унапред смишљена и насумична метода; исте сцене страве које се понављају на идентичним местима на различитим местима показују да није реч о паници, већ о механици варварства која је на делу. Последице које се повлаче су јасне: Украјинци и њихови западни савезници су могли да преговарају са руским дирекцијама, али то не могу са руским варварима.
