У недавној пресуди донетој 18. јануара 2023. године, Врховни суд је усвојио жалбу за обједињавање доктрине коју је поднео финансијски ентитет, којом га ослобађа од плаћања превремено пензионисаним радницима вредности доприноса у пензионе планове који су имали суспендован у време јубилације.
Овај дуг процес, који је започео 2013. године, утицао је на један од најважнијих финансијских субјеката у овом тренутку у Шпанији, резултат спајања неколико регионалних штедионица кроз Систем институционалне заштите (СИП).
Прихватање овакве жалбе обично је компликовано, сматра тим за радно право у адвокатској канцеларији ЈЛ ЦАСАЈУАНА која се бави одбраном финансијске институције, због веома захтевних захтева за идентичност претпоставки између пресуда на које се жали. и оне које су предвиђене као противречне онима.
У овом случају, након различитих пресуда у различитим социјалним судовима и претежно отпуштања оптужених, Врховни суд правде Кастиље-Ла Манче, у којем је већина случајева пала као један од банкарских субјеката укључених Већа локација у саопштила је Аутономна заједница, процењује жалбе превремених пензионера и одбија оне које је банкарство поднело у случајевима у којима су тужбе ове групе уважене у инстанци.
Настанак и еволуција догађаја
Након ЕРЕ-а који је престао у јануару 2.011. године, велики број радника пристао је на превремену пензију, међу чијим условима је и одржавање доприноса до датума ефективног пензионисања или, највише, до навршене 64. године живота.
Примена услова се одвија нормално све док се у децембру 2.013. године, а од 1. јануара 2.014. године, не постигне колективни уговор којим се, између осталих мера, обустављају доприноси у пензијске фондове од почетка важења наведеног уговора до 30. јуна 2017. године.
Ова мера се односи и на активне раднике и на превремене пензионере којима је у то време престао радни однос као резултат уговореног превременог пензионисања и са обавезом да доприносе одржавају до тренутка ефективног пензионисања или испуњења 64 године.
Превремени пензионери се противе, с једне стране, да се на њих примени поменута мера пошто нису регистровани радници у предузећу, а са друге стране, да се утиче на уговор којим се одлучују да искористе превремену пензију, тј. које су имали само три године, јер су тврдили да им је гарантовано да ће задржати доприносе до договореног датума.
Комисија за контролу пензијског плана није у одговарајућу спецификацију унела оно што је договорено у колективном преговарању.
У овом случају, од раних пензионера који припадају једном од ентитета који су се спојили, са широком локацијом у Кастиља-Ла Манча, поред тога, представљен је стари споразум којим би њихови доприноси у пензионе планове остали загарантовани до испуњења до тада обрачунатих 65 година за које су створени тзв. додатни доприноси, искључиво за овај ентитет.
И да закључим, што је представљало још једну додатну потешкоћу, споразум из децембра 2.013. предвиђао је повраћај доприноса у време јубилације, за који су превремени пензионери схватили да је требало да се примени на њих и због чега су намеравали да их задрже у одлуци да пензионисање, што је, на крају, и било кључно питање.
Коначно, Врховни суд је на пленарној седници усвојио жалбу за обједињавање доктрине коју је поднео банкарски субјект, којом се решава поништавање пресуде и као резултат тога, ентитет није дужан да да допринос у висини вредности. од оних суспендованих у време јубилације.
Какве закључке можемо извући из пресуде?
Понавља се доктрина Врховног суда према којој признавање бенефиција у вези са пензијским плановима не представља непроменљиво право, већ подлеже могућности његове измене, посебно кроз колективно преговарање или процедуре измене услова рада, који због чега само очекивање примања доприноса мора увек бити подвргнуто специфичној регулативи која постоји у сваком тренутку.
Било је много судова који су донели одлуку да се мера обуставе доприноса у пензијски фонд примењује на раднике којима је престао радни однос, што је изазвало контроверзу око права на повраћај доприноса када су радници остварили ефективну радост.
С тим у вези, чл. 6 РД 1588/1999, од 15. октобра, којим се даје сагласност на Уредбу о спровођењу пензијских обавеза привредних друштава са радницима и корисницима, утврђено је да ће реализација пензијских обавеза утицати на обавезе које друштво преузима својом личном имовином и додаје да ће се личном имовином сматрати свако физичко лице које добровољно пружа плаћене услуге по основу радног односа, укључујући у оквиру овог концепта личне имовине за потребе овог правилника, раднике са онима за које предузеће одржава пензијске обавезе, чак и када имају прекинуо радни однос са њима, критеријум који је прогутао судску праксу по том питању, за целу пресуду Врховног суда од 20. децембра 1.996. године, којом се потврђује правоснажност измене мера које одговарају пензијским плановима за раднике чији уговор о раду има је укинут, а легитимитет Пратња представника радника да се у преговорима умешају у бројности, не само радника са надзорним уговором, већ и оних који Нису активни јер су прошли кроз ситуацију ликова или превременог пензионисања.
И зато кроз уметност. 41 А могуће је изменити права радника којима је раније престао радни однос, а још више када услови који се мењају произилазе из ранијег постојања тог уговора о раду и постоје ван његовог важења.
Сукоб настаје када се колективним уговором од 27. децембра 2.013. године модификује, обуставом доприноса у пензијски фонд, претходни од 3. јануара 2.011. године, у којем је договорено да радници који су отишли у превремену пензију задржавају то право до одласка у пензију и , највише док не напуне 64 године.
Наш је свакако суочен са питањем сукцесије уговора, што је регулисано члановима 82.4 и 86.4 Радничког статута, према којима се „колективним уговором који је наследио претходни могу предвидети права призната у тим . У овом случају ће се у потпуности примењивати оно што је регулисано новим споразумом. Са своје стране, други члан утврђује да „споразум који је наследио претходни укида овај други у свом апарату, осим у аспектима који су изричито задржани“. На овај начин се за случај Колективних уговора примењује опште начело сукцесије правних норми, према којем накнадна норма укида претходну. Тако је судска пракса констатовала да се накнадним споразумом у потпуности укида претходни тако да не важи принцип нерегресивности у сукцесији колективних уговора (решења Врховног суда од 16., 12. између осталог), без покушаја да се, с друге стране, обезбеди да укинуте клаузуле колективних уговора стварају повољније услове (према свим пресудама од 1994. - преп. 22/6-). На овај начин, одржавање појединих аспеката претходног Уговора мора бити изричито спроведено новим, што се у нашем случају не дешава.
У пресуди Врховног суда коју коментаришемо, пун потенцијал за гашење приписује се ситуацији предпензионисања, која је одлучујућа када је у питању превазилажење права на повраћај обустављених доприноса, јер не би требало да збуњује одржавање радног односа према одржавању стања активности у пензијском плану, сасвим различите ситуације које су, како смо рекли, пресудно утицале на резолуцију коју је донела Коморе, тумачимо да иступање из друштва није произведено из радости. , што би дало право на повраћај доприноса, а то је зато што споразум од 27. децембра 2013. у клаузули садржаној у тачки 6 слова Ц наводи: „...за оне који су изазвали повлачење до обуставе редовних доприноса и додатних доприноса , или пре истека наведеног периода ванредних доприноса, због одласка у пензију, колективног отказа (чл. 51 ЗО) и из објективних разлога (чл. 52 ЕТ) ванредни допринос ће бити једнак доприносима који би били уплаћени до датума наведеног догађаја без обуставе доприноса предвиђених овим уговором…”
И Суд сматра да је до престанка дошло много пре обуставе плаћања доприноса и, наравно, до њега није дошло због ликовања, јер му је при пензионисању већ престао радни однос од тренутка када је отишао у превремену пензију.
И у томе, традиционална јуриспруденцијална доктрина по том питању утврђује да „суспензија са собом носи очекивање поновног покретања радног стажа, док предпензионисање подразумева дефинитивно раскид уговора иако је компанија повезана са радником низом обавезе које настају као последица споразума у коме су утврђени услови пре пензије и, према томе, претпостављају дефинитивни престанак уговора из чл. „будућност која мора да влада међу странкама, посебно ради исплате накнаде за одложено плаћање и одржавања права радника како у области социјалног осигурања тако и у пензијским плановима послодавца.
