PRATITI
Nikada se nije upuštao u ovakvu avanturu, ali nije sumnjao da će doći do cilja. Cilj bi mogao izgledati nepromišljeno za ženu u šezdesetim godinama, bez iskustva u dugim distancama na dva točka: da od Santjaga de Kompostele pređe biciklom skoro tri kilometra koji se zaustavljaju u švedskom gradu Malmeu. Ali Raquel Topal, 63-godišnja venecuelanska penzionerka, odgovorila je praktično onima koji su sumnjali u njene mogućnosti i onima koji su je upozoravali na opasnosti od samog putovanja: „Ako se umorim, uzeću trenirajte”, odgovorila je u vezi sa rizikom od slabih nogu. “Evropa nije Venecuela”, odgovorio je o mogućoj nesigurnosti Camino za a
Sama žena.
Na kraju je trebalo ići vozom, ali samo na dva kratka putovanja: u Lubeck (Njemačka), na početku svoje avanture, i u Bordeaux (Francuska), već sa španskom granicom na korak. I to nije bilo zbog nedostatka snage, već zbog lošeg vremena koje je učinilo rutu neprohodnom, smatra ovaj avanturista. Neprijatno vrijeme koje se nije ponovilo na drugoj strani Pirineja, uprkos rezervi o tome šta bi nebo na sjeveru poluotoka moglo donijeti. Tako je pedalirao više od 2.800 kilometara od kada je 22. avgusta stradao na biciklu u Malmeu, gde mu živi ćerka, sve dok 11. novembra nije stigao do Plaza del Obradoiro. Ova penzionisana građevinska inženjerka, koja je sebi priuštila ovu avanturu zahvaljujući ekonomskom jastuku koji nedostaje većini njenih sunarodnika, na svom hodočašću naišla je na neobične i zanimljive ljude. Kao biciklistička časna sestra, upoznala se putem aplikacije za ljubitelje biciklizma. I on je iskoristio priliku da prenoći jednu od noći u svom manastiru.
Skoro tri milimetra u sedmicama unce, neophodan udarac ako je cilj bio jednostavno nabaviti Compostela, kartu kojom crkvene vlasti potvrđuju da je Camino urađen kako je Bog namijenio. Ali Raquel je bila dirnuta motivacijama izvan duhovnog i religioznog: željela je pomoći venecuelanskoj djeci i promovirati upotrebu bicikala među mladima zemlje u složenoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji. Dva točka su sinonim za zdravlje i jeftin prijevoz, ali ne toliko u Venecueli, gdje posjedovanje bicikla nije svima na dohvat ruke.
To je ono o čemu je Raquel razmišljala kada je odlučila da odustane od ugodnog veselja kako bi svojim zrncem pijeska doprinijela u korist mladih ljudi Venecuele. En el Camino je prikupio oko 3.500 eura priloga preko Bicitasa, fondacije koja je još uvijek u procesu osnivanja zbog birokratskih poteškoća. Sada će u Venecueli od tih sredstava kupovati rezervne dijelove i popraviti bicikle djece i mladih kojima je to potrebno. Uprkos ljubavi prema svojoj zemlji, veruje da mu je sada mesto u Evropi. Uz pomoć svoje skorašnje španjolske nacionalnosti, koju je stekao zahvaljujući demonstriranju svoje sefardske prošlosti, razmišlja da se naseli u Galiciji ili na sjeveru Portugala. Uslov je da postoji dobra vazdušna veza da je dozvola za letenje često visoka. Njegovo srce je Venecuelanac, ali je smatrao da iz Evrope ima više mogućnosti da pomogne svojim sunarodnicima. I dohvati rame za ono što bi bio njegov san: "Da sva djeca u Venecueli imaju bicikl."
